Close

Andrej Ivanović, dekan Konzervatorijuma u Harbinu: Kultura mora da preživi!

Branko M. Žujović
branko.zujovic@evroa.info

U mu
zici iz filma "Otac na službenom putu" Emira Kusturice lako je prepoznati taktove čuvenog valcera "Talasi Dunava" Josifa Ivanovića (1845 - 1902) iz Temišvara. Činjenica da se u Srbiji danas vrlo malo zna o ovom istaknutom (rumunskom) kompozitoru srpskog porekla bila je opredeljujuća za razgovor sa njegovim čukununukom Andrejom Ivanovićem (Bukurešt, 1968).

Naš sagovornik u svetskim okvirima ne zaostaje za slavnim pretkom. Studirao je na lenjingradskom konzervatorijumu, u Moskvi i Karlsrueu u Nemačkoj. Kao pijanista požnjeo je više međunarodnih priznanja, nastupajući u najznačajnijim centrima muzike. Između 1996. i 2002. godine snimio je 15 kompakt-diskova sa muzikom Mocarta, Prokofjeva, rahmanjinova, Šedrina i druguh kompozitora, a kritika ga je uporedila sa legendarnim Dinuom Lipatijem. Uz to, Ivanović se danas smatra jednim od najuspešnijih klavirskim izvođača ruskih klasika.

Andrej Ivanović je počasni član prestižnog Šopenovog društva, profesor takođe prestižnog Državnog konzervatorijuma "Rimski-Korsakov" u Sankt Peterburgu, a nedavno je izabran za dekana konzervatorijuma u Harbinu.

Njegov veliki koncert održan je 20. oktobra u Centru izvođačkih umetnosti, popularnom "jajetu" u Pekingu.

Inače, "Talasi Dunava" veoma su popularni na Dalekom istoku. Andrej mi je pre nekoliko meseci poslao snimak ove kompozicije iz 1926. goidne, uz koju je nastupala korejska umetnica Jum Simduk.

- Ona je na žalost nastradala sa svojim ljubavnikom na povratku iz Japana u Koreju, odmah nakon što je snimila pesmu - kaže Andrej Ivanović. - Inače, u Japanu su "Talasi Dunava" vrlo popularni. Taj valcer je neka vrsta himne grada Nagoja. U Nagoji, u kojoj sam bio više puta, postoji privatna železnička kompanija koja održava liniju Nagoja - Kjoto. Svaki polazak voza obavlja se uz taktove najpoznatijeg čukundedinog valcera...

Muzika je poruka

Posedujete pozamašno koncertno i pedagoško, odnosno nastavno iskustvo. Šta prvo kažete svojim studentima u Sankt Peterburgu, kakvu im poruku šaljete na početku studija? Na koji način bi muzika trebalo da oboji njihove živote?

ANDREJ IVANOVIĆ: Biti muzičar izuzetno je odgovoran izbor. Mojim studentima uvek govorim da je muzika njihov glas u ovom svetu. Ako hoćete, to je njihova poruka svetu. Kada svirate, veoma je važno da znate šta želite da saopštite time i kako ćete to učiniti. Šta više, muzika je alat koji nam je podaren za razumevanje univerzuma, nas samih i Boga. Ona je ključ univerzuma i čoveka kao fenomena univerzuma.

Boravio sam u Rusiji nekoliko puta. Moj utisak je da su ljudi po gradovima, uprkos problemima sa kojima se zemlja suočava, značajnim delom odani i posvećeni kulturi. Kao da je kultura prisutnija među običnim ljudima, nego u ostatku Evrope i SAD...

ANDREJ IVANOVIĆ: Dubina umetničkog doživljaja i zainteresovanost za duhovni život direktno zavise od daha kojim svaka individua u društvu gleda na svet, počevši od obrazovanja i vaspitanja. U Rusiji, i ne samo ovde, postojao je dug period kada se velika pažnja poklanjala sveobuhvatnom razvoju ličnosti. Važno je bilo imati sveobuhvatan pogled na svet i tek potom određenu radnu veštinu.

Veoma često, tokom mojih brojnih studentskih putovanja, bivao sam svedokom, a ponekad i učestvovao, u olujnim ideološkim ili naučnim razmiricama među saputnicima u vozu. Ovo se ponekad dešavalo uz mnogo ostrašćenosti. Kao da je ceo život zavisio od rezultata prepirke! Profesionalne veštine u međuvremenu nisu igrale nikakvu ulogu. Na prvom mesto bio je čovek, građanin, a tek potom specijalista. Mi sve manje izlazimo iz naše specijalizacije. Postoji nešto što bismo mogli nazvati “rasformiranjem” homo-sapijensa i stvaranjem homo-ekonomikusa. Nažalost, ovo je sada svetski trend.

Kakvi su danas studenti Konzervatorijuma "Rimski-Korsakov"? Šta im je važno u muzici?

ANDREJ IVANOVIĆ: Studentsko doba je uzbudljivo vreme kada osoba hoda na žici, između porodice i društva. O svakom studentu možete slobodno reći da je još uvek dete, ali je već i građanin. Možda da više nije dete i da još uvek nije građanin. Oba načina opisaće valjano studentsku stvarnost. Vreme studiranja je predivan period za istovremeni trijumf individualizma i skriveni komformizam. Vratio bih se zato na ono čime smo počeli razgovor, na ono što uvek želim da pitam studente, a to je: “Šta želiš da kažeš?”. Čini mi se da se malobrojni među njima bave svojim umetnošću bez osvrtanja, sledeći kriterijum istine, a ne da bi proizveli utisak.

Nastupali ste i u SAD i to Vam je donelo planetarnu slavu. Kritičari su Vas 1996. godine poredili sa legendarnim Dinuom Lipatijem (1917 – 1950). U čemu se razlikuju ruska, evropska i američka publika?

Prestiž kao mamac u kulturi

ANDREJ IVANOVIĆ: Uvek izlazim na scenu otvorenog srca, bez obzira nastupam li u Karnegi holu ili u nekoj muzičkoj školi u Sibiru. Jedina razlika počiva u tome da li mi uspe da otvorim srca slušalaca i pustim ih da upoznaju sami sebe. Naravno, jedan deo publike ne dolazi zbog ovoga, tako je oduvek! Žeđ za “spektaklom” ili osećanje “prestiža” zbog koncerta je naivna dečja bolest! Ali, čak i to može da bude pretvoreno u veoma pouzdanu alatku, pravi mamac za privlačenje "mejnstrima". Ne postoji moja krivica ili loša namera. Cilj opravdava ovaj metod kao jedini mogući. Ostajem iskren sa mojom publikom i to je sve.

Kako se sluša Šopen u svetu? Kako njegova "Dva koncerta za klavir", na primer, zvuče i bivaju prihvaćena u različitim delovima sveta?

ANDREJ IVANOVIĆ: Na žalost, nisam još svirao "Dva koncerta za klavir" pred publikom, ali druga Šopenova dela jesam. Pretpostavljam da zvuče onako kako sam želeo da zvuče! Bez sve šale, kompozicije koje sam do sada svirao su, takoreći, moja usvojena deca. Kompozitor ih je dao meni i moj život sada protiče sa njima. One zajedno sa mnom mogu izazvati nepoverenje kod publike, one su usamljene, ali se njihov glas ipak čuje u gluvoći njihovog prostora. Samo jedna iskra pažnje je dovoljna da one budu u stanju da se čuju u svim bojama duge.

Mislili su da sam Rahmanjinov unuk

Šopen je Vaš omiljeni kompozitor, Vi ste član prestižnog Šopenovog društva. Zašto baš Šopen?

ANDREJ IVANOVIĆ: Bojim se da je ta ljubav uzajamna: moja prema Šopenu i Šopenovog društva prema meni. S tim u vezi, sećam se izvođenja Šopenovih kompozicija u raznim dvoranama po Rusiji, uključujući, razume se, one u provinciji. Toliko često sam nastupao da su posteri sa mojim imenom počeli da se pojavljuju sa napomenama: „Andrej Ivanović, klavir, Poljska“, a Šopen je, kao što znamo, po rođenju bio Poljak. Nakon koncerata, ljudi su mi često prilazili i znatiželjno pitali gde sam naučio da tako dobro govorim ruski jezik.

Ako već govorimo o onome što preferiramo, moram reći da se dogodi da neki kompozitor u određeno vreme počne da vam "govori". Osećate njegovu muziku kao svet istine koji već postoji u vama, nešto što ste već čuli i znali. U takvim trenucima, ne žalite za vremenom koje ste proveli vezani za ove ili druge radove. Radim mnogo i uključujem Šopenov rad u svaki program. Ovo se desilo sa mnom mnogo puta.

Bilo je, tako, perioda kada su me nagrađivali etiketama kao što je “betovenista” ili "skrjabinista", pa onda "šopenista". Trenutno sam poznat kao “rahmanjinista”. Šta da vam kažem? Prihvatanje članstva ili aktivne saradnje sa nekim društvom samo je spoljna refleksija mojih umetničkih težnji. Na isti način, nedavno sam se priključio organizacionom odboru Rahmanjinovog društva u Nemačkoj.

Za Rahmanjina Vas vezuje jedna neobična dogodovština...

ANDREJ IVANOVIĆ: Jednom se dogodila smešna priča. Odlazeći na svoj sledeći nastup, video sam čitavu zbrku pred ulazom u koncertnu dvoranu koja, očigledno, nije mogla da primi sve ljude koji su došli. Prilazeći plakatima, video sam da je bilo odštampano: “Andrej Ivanović Rahmanjinov”. Svi uokolo su šaputali jesam li Rahmanjinov unuk ili praunuk. Iskreno, u tom trenutku jedan deo moje krvi u meni je vrisnuo: “Da, da, naravno, znao sam da jesam!”.

Volim osobenosti nacionalnih boja!

Vaše čuvene turneje širom Evrope, posebno po Nemačkoj, svrstale su Vas, prema nekim relevantnim kritikama, među najveće izvođače ruske klavirske muzike...

ANDREJ IVANOVIĆ: Oh, to je najlepši uticaj koji neka zmlja i njena kultura mogu da pošalju u svet! Divno je kada svaka država može ponosno da pruži doprinos u bojama i slikama sveta! Volim sve osobenosti nacionalnih boja! Na kraju, rečenica “voli svog komšiju kao samoga sebe” uključuje sposobnost da voliš svoju i tuđu kulturu. Obožavam nemačku muziku, nemački idealizam, obožavam poljski ponos i eleganciju. Mađarska i rumunska folklorna buđenja evociraju u meni nostalgična osećanja. Srpske pesme bude skriven, dubok bol, baš kao i ruske…

Kada smo kod te teme, koji su moderni ruski kompozitori po Vama veliki, osim naravno Dmitrija Šostakoviča?

Teško je govoriti o nasleđu nekog kompozitora koje može da bude početna tačka za celo usmerenje u budućnosti… Šostakovičeva kreativnost podarila je svetu njegove brojne sledbenike. Najtalentovaniji među njima istovremeno su bili najoriginalniji. Što više ideja i stilova raspršimo, biće obasjanija sfera kulture. Po mom mišljenju, Georgij Sviridov i Valerij Gavrilin, su dva kompozitora koja su dozvolila ruskom mentalitetu da se vrati u muziku 20. veka. Oni su bili neverovatno svetle ličnosti ruske muzike, čak i bez sledbenika.

Prilično nadnacionalni ili čak kosmopolitski bili su Rodion Šedrin, Sofija Gubajdulina i Alfred Šnitke. Njima takve kategorizacije možda uopšte ne trebaju.

Moguće je, međutim, da niko od navedenih neće postati plodno tle za nove pravce u modernoj muzici. Šta više, sva moderna muzika nalazi se na ivici kolosalne semantike i formalnog novog rađanja. Mi smo, možda, savremenici poricanja zastarelih socijalnih formi muzike, zasnovanih na razdvajanju izvođača i slušaoca. Moguće je ipak i jedno i drugo – povratak starim formama i pojavljivanje potpuno novih formi zasnovanih na interakciji i slobodi svih da doprinesu određenom kreativnom procesu, što je, slučajno, najstarija forma. U svakom slučaju muzičari će se složiti sa mnom – nešto se događa…

"Bogu božje, caru carevo"

Životi su nam prožeti tržištem. Može li kultura da opstane na apsolutnom tržištu?

ANDREJ IVANOVIĆ: Svakako, u mogućnosti je i mora preživeti! Preživeće ako budemo sledili princip "Bogu božje, a caru carevo". Uvek treba da znate šta prodajete, a šta poklanjate. Možete da prodate svoj rad i to je u redu, ali Božji dar, talent, može samo da bude predat. Ne možete sve da prodate bez rizika da oštetite svoju dušu. Zato morate mnogo i da poklanjate, inteligentno i prožeto dobrotom.

Slični principi treba da vode i državu. Konfuzija u terminima već je dovela do katastrofalnih zamena i himere poput “efektivno obrazovanje”, “privatno zdravstveno osiguranje” itd degenerisale su se do najružnijih formi.

Neke stvari moraju mudro biti uklonjene iz robno-novčanih odnosa, makar da bi se očuvao čovek, čovečanstvo svejedno. Oblasti ljudske aktivnosti koje su relevantne za saosećanje, uzajamno pomaganje, rađanje dece, prenošenje znanja, kulture, fundamentalne nauke moraju biti rangirane kao nešto što osoba poklanja sebi i drugima. Tako dobijenim voćem na koncu možete da trgujete. Morate delovati u ovakvoj situaciji kao da se radi o drvetu koje najpre treba da se zaliva da bi dalo prelepo voće. Zar ne?

Dolazite iz porodice kompozitora Jovana Ivanovića, autora svetski poznatog valcera "Talasi Dunava". On je Vaš čukundeda. Kakav je Vaš odnos prema bogatoj porodičnoj muzičkoj tradiciji i na koji način je baštinite?

ANDREJ IVANOVIĆ: Hodajući našim putem zaboravljamo ili ne vidimo da samo nastavljamo nečiju stazu. Dogodilo se, nakon nekoliko generacija, da sam nastavio stazu mog čukundede, koji je ostao zabeležen u muzičkoj istoriji prvenstveno kao autor svetski poznatog valcera “Talasi Dunava”.

Uprkos tome, moj prvi impuls ka muzici bio je klavir koji je postao moj prijatelj i drugi glas. Drugi impuls dao mi je pomenuti predak, Jovan Ivanović. On je bio nevidljiv, ali prisutan u mom životu. Kao detetu, bilo mi je neverovatno zabavno da ležeći sviram melodiju “Talasa Dunava” na harmonici, dok je moj brat je pomerao meh. Možda je ovo bilo prvo delo koje sam izveo… Čini mi se da je ono, na neki način, bilo preodređeno u mom slučaju.

Očeva ruka na ramenu

Šta nam možete reći o svojoj porodici?

ANDREJ IVANOVIĆ: Svi su nepotrebno emotivni i neodoljivo umetnički nastrojeni, toliko da vas ponekad to zamori. Umetnik, balerina, arhitekta, fudbaler... Ali, pozorište plače!

Šta u svtu muzike znači biti naslednik čuvenog Jovana Ivanovića, da li je to dobro ili loše na Vašem putu?

ANDREJ IVANOVIĆ: Ne, to se ne meša i ne pomaže… To je kao očeva ruka na ramenu.

Kusturicu je nemoguće nepoštovati

U filmu "Otac na službenom putu", koji je 1985. godine nagrađen "Zlatnom palmom" na festivalu ukanu, srpski režiser Emir Kusturica je kao glavnu muzičku temu upotrebio upravo akorde "Talasa Dunava". Pratite li Kusturičin rad i šta mislite o njegovim filmovima?

ANDREJ IVANOVIĆ: Emir Kusturica je snažna stvaralačka ličnost, nezavisan i samodovoljan. Moguće je ne slagati se sa njegovim mišljenjem, ali je nemoguće ne poštovati ga. Njegovi filmovi isponjeni su probadajućim bolom sudbine otadžbine i

ljudi.

Vi ste, kao pijanista, takođe povezani sa filmom. Vaše izvođenje Bahovih kompozicija u jednom kanadskom filmu označeno je kao izuzetno. Film je nagrađen na festivalu u Montrealu...

ANDREJ IVANOVIĆ: U tom slučaju film nije bio povezan usko sa bioskopom. Posvećen je boravku Glena Goulda u Rusiji gde je ovaj načinio veliki proboj. Naše interpretacije bile su toliko produhovljene da to nije prošlo neopaženo. Film “Rusko putovanje” osvojio je gran-pri kao najbolji film o umetnosti na filmskom festival u Montrealu.

Ali, drugi film, o Prokofjevu koji nosi naslov “Nezavršeni dnevnik”, snimljen na zahtev kuće ARTE, inspirisao me je raznovrsnošću pokreta na isti način kao muzika Prokofjeva. Svirati “Nestalne vizije” ili delove njegovog baleta “Priča o kamenom cvetu” sa čisto bioskopskim efektima bilo je pravo zadovoljstvo. Inače, često pribegavam vizuelizaciji tokom mojih koncerata. Ovaj način preferiram od detinjstva. To je neka vrsta strasti da se slika zvucima.

Familija Ivanović je srpskog porekla. Vaš čukundeda zapamćen je kao rumunski kompozitor. Vi ste, ako sam dobro upućen, ruski pijanista i muzički pedagog. Pre nekoliko meseci, rumunski pozorišni režiser Viktor Dan rekao mi je da u kompozicijama Gorana Bregovića prepoznaje i elemente rumunske muzike. Na Balkanu je pitanje porekla vanredno važno. Ukratko, jeste li bliski sa srpskom kulturom i muzikom?

ANDREJ IVANOVIĆ: Naravno da sam upoznat sa srpskom kulturom, mada, možda ne onoliko koliko bih voleo. Moje muzičko sazrevanje desilo se u godinama tragičnih događaja u Jugoslaviji. Naravno, sva pažnja sveta bila je usmerena ka političkim zbivanjima, na patnju svih naroda u Jugoslaviji. Kroz ovu maglu i zaslepljenje probio se glas kulture koja živi, puna ljubavi tamo gde nema mesta mržnji. Možda će zvučati čudno, ali najveće kulturno razumevanje Rusije I Srbije dogodilo je grozne 1999. godine.

Kultura koja živi uvek, sa lakoćom, ugrađuje elemente drugih kultura. Mađarska i rumunska, srpska i ruska, kulture balkanskih naroda… Da, to je slučaj i sa muzikom Gorana Bregovića. Njegova domovina bila je Jugoslavija. Kako je moglo biti drugačije, kada je u porodici imao Srba i Hrvata? Ista, bliska integracija, postoji među Belorusima, Ukrajincima i Rusima.

Imam neka iskustva sa srpskom muzikom. Godine 2006. u Sankt Peterburgu bila je ruska premijera klavirskog koncerta nevrovatnog srpskog kompozitora Svetislava Božića. Svirao sam kasnije u Nemačkoj “Vizantijski mozaik”, jedan od njegovih klavirskih ciklusa. Koncert je bio posvećen svetilištima srpske zemlje, manastirima, od kojim su mnogi uništeni proteklih godina.

Rođeni ste u Bukureštu, gradu koji neki vide kao "Pariz istoka". U Srbiji takođe možete pronaći slične primere preslikavanja belog sveta koji, u suštini, svedoče izvesnu nesigurnost. Stadion najboljeg srpskog fudbalskog kluba, tako, nazivamo "Marakanom", a za gradić u kom se nekada donekle uspešno razvijala tekstilna industrija i danas nazivamo "srpskim Mančesterom". Šta treba da se dogodi da kultura Balkana bude prepoznata i autentična, lišena poštapalica provincijalnog tipa?

ANDREJ IVANOVIĆ: Ponekad mi je nerazumljivo da zemlja sa toliko bogatom istorijom nije stvorila brend poznat svuda u svetu. Objašnjenje za to moguće je pronaći u izvesnoj izolovanosti koja je postojala u odnosima sa Srbijom, a bila je nametnuta u svetu posredstvom medija.

Ali, ne budite tužni zbog toga, to nije toliki problem: moj izvorni Sankt Peterburg takođe nazivaju “Severna Palmira”.

Ne tragajte ovde za inferiornošću. To je pre psihološki faktor. Pogledajte, u Kini je toliko toga urađeno okom okrenutim Evropi: celi gradovi su prekopirani – Venecija, Briž, pariska Trijumfalna kapija u Daljanu, na primer. Reći da Kina nije dovoljno dobra, da nije dovoljno kreativna je nemoguće. Takvu zemlju sa očaravajućom originalnošću i najstarijom istorijom teško je pronaći.

Možda je u pitanju samo psihološki trenutak u kom je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu.

Jeste li nastupali u Srbiji i da li biste to želeli?

ANDREJ IVANOVIĆ: Zaista se nadam da ću imati priliku da nastupim u Srbiji. Nikada ne zaboravljam da je put mojih predaka, o kojima smo govorili, prošao kroz Srbiju.

Šta Vas to čini srećnim u slobodno vreme?

ANDREJ IVANOVIĆ: Ponekad mi se čini da imam u sebi nešto od Cigana: volim da se krećem po svetu… Zato verujem da će jednog dana stići u Srbiju.